Небо
АСТРОНОМСКА ОПСЕРВАТОРИЈА У БЕОГРАДУ, ЈЕДНА ОД НАЈСТАРИЈИХ У ЈУГОИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ
Звездани каталог и небески друмови
Основана је давне 1887. по угледу на ону у Гриничу. Имала је оптички телескоп, тада један од највећих на свету, и библиотеку пуну раритета. Од првих издања Захарија Орфелина и Руђера Бошковића, до поклон-фонда Милутина Миланковића. Прво српско откриће једне планете збило се ту, 1936. године. Комплекс Опсерваторије најзначајнији је споменик историје науке у Србији. Данас се у њој изводе савремена астрономска и космолошка истраживања
Пише: Јован Вучковић
Фото: Драган Боснић
Кад изађете из престоничког аутобуса 65 на последњој станици, нађете се окружени шумом и тишином, чудном после градске вреве и буке. Звездарска шума. Некада познато и посећено излетиште Београђана, сада са оронулом кафаном „Бели багрем” и неким кафеима делује некако напуштено. Заборављено. Кривудавом Волгином улицом или стазом кроз шуму приспеће радозналац до више необичних зграда које чине целину. Астрономска опсерваторија. Понекад, у свечаним приликама, отвара своја врата знатижељним Београђанима и њиховим гостима. Сваке године 17. и 18. априла обележава се дан ове научне установе, једне од најстаријих те врсте у Југоисточној Европи. Истовремено, то је дан астрономије у Србији.
А како је почело?
Продор нових идеја и научних сазнања захватио је и кнежевину Србију у другој половини XIX века. Године 1863. године у наставни план и програм Велике школе у Београду званично су уведени часови астрономије и метеорологије. Истина, тај план је почео да се остварује тек 1884.
Године 1879. тада млади Милан Недељковић послат је у Париз да специјализује астрономију и метеорологију у Астрономској школи париске опсерваторије. По завршетку студија није остао у 
Паризу него се вратио у Београд. Као професор Велике школе, успео је да 7. априла 1887. (26. марта, по јулијанском календару) од Министарства просвете и црквених дела испослује одлуку и у приземној згради предузимача Ернеста Гајзлера, на углу улица Војводе Миленка и Светозара Марковића, оснује Астрономску и метеоролошку опсерваторију Краљевине Србије. Постао је и њен први управник.
Опсерваторија је 1891. из изнајмљене зграде пресељена у сопствену, на Малом Врачару, тамо где је данас Метеоролошка опсерваторија. Ту, у Карађорђевом парку, биле су обједињене астрономска, метеоролошка и сеизмолошка опсерваторија. После Првог светског рата, 1924, дошло је до раздвајања и почела је градња Звездарнице.
ЗВЕЗДАРНИЦА СА ЗВЕЗДАРЕ
Више година је опсерваторија била углавном метеоролошка. Тек 1922. Недељковић добио одобрење да у Немачкој, на рачун ратне одштете, купи знатан број астрономских и метеоролошких инструмената. Две године касније, 1924, он је пензионисан. Управа Филозофског факултета одлучила је да подели установу на две, на Метеоролошку опсерваторију (поверену Павлу Вујовићу) и Астрономску. На месту данашње Дечје клинике у Тиршовој подигнут је павиљон за рефлектор и још два мања дрвена павиљона. Прилике су се поправљале, па је 1929. почела градња новог објекта на врху Великог Врачара, данас познатог као Звездара. Место где је почела градња било је далеко изван града, ненасељено. Астрономска опсерваторија подизана је по угледу на Пулковску и Гриничку. Локација је омогућавала одличне услове за истраживања у овој области, а пројектант, чешки архитекта Јан Дубови, побринуо се да комплексу да модеран и функционалан изглед. (Пројекат Опсерваторије донео је Дубовију титулу доктора техничких наука у Прагу.) Изграђени су и објекти за становање истраживача и њихових породица. Дубови је осмислио и намештај у свим објектима.
У једном од павиљона смештен је такозвани рефлектор. Овај оптички телескоп, један од највећих на свету, још је у функцији. Постављен је на покретну платформу, има пречник од 65 центиметара, а жижна даљина је 10,5 метара. Данас се више не користи, јер је небо изнад Београда исувише осветљено. Купола изнад телескопа може да се отвара и покреће (платформу испод џиновског телескопа пројектовао је такође Јан Дубов). У близини телескопа је и сточић са лампом и пепељаром из 1932. године, радни сто, необичан сат који ће постати део збирке старих астрономских инструмената. Оригиналан је и паркет на покретној платформи.
Три павиљона на простору Астрономске опсерваторије (Звездарнице) пројектована су тако да им темељи чине једнакостранични троугао. У првом је меридијански круг, у другом пасажни инструмент, у трећем вертикални круг. Овакав распоред је омогућио да београдска Опсерваторије буде јединствена у свету.
Посебно место у комплексу има библиотека. Највећа и најпотпунија научно-стручна астрономска библиотека у Србији. Својим изгледом подсећа на оне у енглеским универзитетским градовима. Има око 100.000 примерака стручних астрономских часописа и више од 5.000 књига. У фонду су и поклони Милана Недељковића, Милутина Миланковића, Војислава Мишковића и других. Међу књигама су и прави раритети, на пример Календар Захарија Орфелина из 1783. године, затим Elementorum Universaos Mathseos Руђера Бошковића из 1754. године, штампан у Риму.
ЧИТАЊЕ КОСМОСА
У току Другог светског рата, немачки окупатор демонтирао је и однео два вредна инструмента.
„За време Другог светског рата”, вели хроника, „део управне зграде Опсерваторије био је претворен у немачку официрску кантину. Постојао је и план да се сви инструменти раставе у делове и пренесу у Немачку. Ангажовањем Војислава Мишковића то је некако избегнуто.”
Током борби за ослобођење Београда, октобра 1944, купола великог рефлектора и његов објектив били су тешко оштећени. После рата Астрономска опсерваторија имала је више реорганизација. Од 1985. постала је самостални научно-истраживачки институт.
У раним периодима рад је био заснован углавном на посматрању, одређивању тачног времена и географских координата, изради звезданих каталога, откривању малих тела Сунчевог система, двојних звезда и њихових путева. Напредак науке у свету, пре свега астрофизике, учинио је да и у Србији отпочну редовна посматрања активности Сунца и променљивих звезда. Научна истраживања у београдској 
Астрономској опсерваторији данас обухватају широк спектар актуелних астрономских проблема, од истраживања тесних двојних звезда и звезданих атмосфера, преко проучавања наше и других галаксија, активних галактичких језгара, начина постанка и еволуције васионе, до космологије у целини.
„Од средине осамдесетих година прошлог века, у свету долази до наглог развоја рачунарства, увођења аутоматизације, даљинског управљања и телекомуникација. Ове технологије су почетком деведесетих омогућиле увођење роботизованих телескопа, без присуства људских посада. Уз одређени софтвер, тако се сада управља телескопима и куполама павиљона”, кажу у Опсерваторији. „На основу пројекта BELISSIMA (Belgrade Initiative for Space Science Instrumentation and Modeling in Astrophysics), предвиђена је изградња посматрачког павиљона и уградња телескопа са примарним огледалом, пречника један и по метар. Телескоп ће бити назван ,Миланковић‘, по Милутину Миланковићу, српском астроному, научнику, директору Опсерваторије у два наврата (1925-1926. и 1948-1951).”
Према речима стручњака Музеја науке и технике, комплекс Астрономске опсерваторије у Београду најзначајнији је споменик историје и развоја науке у Србији. Она је од 2001. године, по одлуци Владе Србије, проглашена спомеником културе.
***
Абердар
Одлуку о оснивању Метеоролошке опсерваторије потписао је министар просвете и црквених дела Милан Кујунџић Абердар (1842-1893), српски филозоф и политичар. Иницијатива за овај подухват, рекосмо, потекла је од професора Велике школе Милана Недељковића (1857-1950).
***
Планета Србија
Заслуга за прво српско откриће једне мале планете, 1936. године, припада Милораду Протићу. Та планета, најпре означена као ТБ, добила је име Србија. Исте године други српски астроном, Перо Ђурковић, гостујући у Белгији, у опсерваторији у Уклеу, открио је планету 1936 ГА, касније названу Миланковић.
Ова двојица младих астронома доцније су открила и многе друге мале планете, које су понеле имена однекуд нам позната: Београд, Југославија, Симонида, Звездара, Мишковић, Тесла... Та открића прославила су београдску Опсерваторију и уврстила је међу значајне светске институције овог типа.
***
Часопис
Свој први часопис „Bulletin meusnel de Observatorie Central de Belgrade” („Месечни билтен централне опсерваторије у Београду”) ова институција објавила је 1902. године. Занимљиво, публикација је била на француском језику.
